Dva romana Svetlane Aleksijevič

Za Svetlanu Aleksijevič sam čula onog trenutka kada je 2015. dobila Nobelovu nagradu. Za knjigu Rat nema žensko lice sam se odmah i zainteresovala i poželela da je pročitam i kupim jer mnogo volim da čitam o ratu, a još više me privukla činjenica da je knjiga dobila tako veliku nagradu. Još više sam se zainteresovala za ovu autorku ong trenutka kada je izašao roman Černobiljska molitva jer me i ta tema veoma zanim, međutim one nikako nisu došle ni na red za kupovinu, ni na red za čitanje, tačnije u Nardonu biblioteku u Nišu nisu imali ni jednu njenu knjigu. Pošto se konačno završio ispitni rok htela sam da se odmorim uz nekoliko dobrih knjiga. Već sam odavno isplanirala da se nagradim novom i poslednjom Safonovom knjigom i kompletiram taj serijal, koja nije nimalo jeftina, tako da od kupovini drugih knjiga nije bilo ni govora. Međutim, obradovala sam se kada sam videla da su u biblioteku dobili dve knjige Svetlane Aleksijevič.


Svetlana Aleksijevič je beloruska književnica rođena 1948. Napisala je pet knjiga dokumentarne proze gde pre svega piše o ratu i katastrofama. Za svoj rad je 2015. dobila Nobelovu nagradu. Ona je stvorila posebnu književnu vrstu ,,roman glasova''. Stalno poštujući estetiku dokumentarne proze koristeći ispovesti ljudi koji su zaista prošli kroz događaje o kojima piše.  Prva knjiga koja je objavila kod nas je Rat nema žensko lice koji je kod nas prevela i izdala izdavačka kuća Čarona knjiga, dok je Laguna prevela i izdala knjige Černobiljska molitva i Poslednji svedoci.

Rat nema žensko lice



Knjiga govori o ženama, pre svega devojkama u Drugim svetskom ratu I to onim koje su se borile na stranu Sovjetskog Saveza. Napisana je na veoma neobičan način. Svetlana nas na samom početku upoznaje sa svojom idejom. Naime, ona je obišla mnoge preživele žene I zabeležila njihove priče o ratu. Kako ona naglašava , ne piše o ratu već o ljudima u ratu. Ovde nema likova, nema radnje, ona samo iznosi njihove priče, sudbine, događaje. Nisu to samo nabacane priče bez ikakvog reda, već je sve lepo organizovano. Jedno poglavlje posvećuje pričama o tome kako su se odlučile da se bore, drugo medicinskim sestrama, u sledećem o njihovim prvim ubistvima, kako su se osećale kada su ubile prvog Nemca, tu je I poglavlje posvećeno ljubavnim pričama, kuvaricama, snajperistkinjama.
Knjiga ne mora da se čita od početka ka kraju, jednostavno može da se pročita bilo koja priča jer one nisu međusobno povezane. Stil je lagan, pitak, čitljiv. Kada sam počela da čitam pomislila sam kako iznosi mnoge okrutne I jezive detalje, ali kako sam zalazila dublje teko se ta jeza gubila. Neke priče su veoma kratke I bez nekog velikog smisla, neke su na više strana sa više detalja, neke su previše mučne I jezive I nikako nisu za one koji imaju slab želudac.
Moram priznati da sam očekivala više, sve vreme kao da mi je nedostajalo više uzbuđenja. Ipak, ovo je dokumentarna ptoza, zasnovana na istinitim pričama I nema junake I događaje koji bi se provlačili kroz čitavo delo I za koje bi se čitalac vezao.
Izdavač: Čarobna knjiga;
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: У войны не женское лицо;
Broj strana: 320;
Ocena (od 1 do 5): 3.
Citati:
Rat je isuviše intimno preživljavanje. I tako beskrajno, kao I čovekov život.

Čovek je veći od rata. Pamtim upravo ono gde je veći. Njime rukovodi nešto što je jače od istorije. Ja treba da gledam šire – da pišem istinu o životu I smrti uopšte, ne samo istinu o ratu. Treba da postavim pitanje Dostojevskog koliko je ljudskog u čoveku, I kako tog čoveka u seni zaštititi? Ne sumnjivo je da je zlo sablažnjivo. Ono je veštije od dobra. Primamljivije. Što dublje ponirem  u beskrajni svet rata, sve ostalo postaje bezbojno, poštaje običnije od običnog. Grandiozan I pohlepan svet. Sada razumem usamljenost čoveka koji se vratio odande. Kao sa druge planete, ili sa onog sveta. U njemu je znanje koje drugi nemaju, I mogu dag a steknu samo tamo, u blizini smrti. Kad on pokušava da nešto pročota u reči ima osećaj katastrofe. Čovek zanemi. On želi da ispriča, ostali bi hteli da razumeju, ali svi su nemoćni.


Černobiljska molitva


Verujem da ste svi čuli za Černobiljsku katastrofu, ali za one koji ne znaju šta se tačno desilo ja ću ovde napisati par rečenica. Černobiljska katastrofa je najveća nuklearna nesreća u istoriji koja se dogodila 26. aprila 1986. u nuklearnoj elektrani Lenjin u blizini grada Pripjat u Ukrajini. Elektrana se sastojala od četiri reaktora, izgradnja je počela 1970. a u celosti je završena 1983. Posle katastrofe neki reaktori su nastavili sa radom, ali je zatvorena 2000. Iako se elektrana nalazi u Ukrajnu, ona je na smoj granici sa Belorusijom, tako da je najviše posledica pretrpela upravo Belorusija. Zračenje koje je prouzrokovala katastrofa osetio je gotovo čitav svet, naravno u mnogo manjim količinama u odnosu na Belorusiju i Ukrajnu. Grad Pripjat je evakuisan, u krugo od 30 km zabranjen je pristup zbog velikog zračenja.
Što se tiče samog dela već sam se na prvoj strani naježila kada sam pročitala citat kojim književnica započinje ovo delo:
Mi smo vazduh, mi nismo zemlja... 
Zatim iznosi istorijske beleške, tekstove iz novina i upoznaje  nas sa onim šta se dogodilo i koje su posledice toga. Nastavak je gotovo identičan kao kod predhodne knjige. Ponovo iznosi priče preživelih. Piše o ženama vatrogasaca koji su se prvi suočili sa zračenjem I šta je bilo sa njima posle toga, o deci, o roditeljima, o onima koji su odbili da se isele I onima koji su se vratili u svoje domove. Opet je sve veoma precizno raspoređeno, ali I sve može da se čita preko reda.
Priča koja je na mene ostavila najači utisak je jedna od prvih koju priča žena vatrogasca koji je učestvovao u gašenju požara, o tome kako se njegovo telo raspadalo, kako je ono odbijala da ga ostavi samog u bolnicu, kako je on preneo zračenje na bebu koju je ona noslia u stomaku.
 Izdavač: Laguna;
Godina izdanja: 2016;
Naslov originala: ;
Broj strana: 344;
Ocena (od 1 do 5): 4.