Godina prođe, dan nikad

Kada je ova knjiga izašla 2011.podigla je veliku prašinu. Svi su pričali o njoj. Nije mi privukla pažnju jer sve što sam znala o Lauževiću jeste da je  glumio Miloša u Boju na Kosovo. Ne volim domaće filmove, ni  savremene domaće pisce. O Lauševićevom slučaju nisam znala ništa do tada, a ona mi je ujak objasnio da je on ubio dva čoveka i jednog ranio, u svoju odbranu i da je zbog toga proveo neko vreme u zatvor, da bi kasnije o tim danima objavio knjigu. Ni to mi nije baš nešto privuklo pažnnju.

Tri godine nakon toga, pošto knjigu imam u pdf-u, odlučila sam pre neko veče da vidim o čemu se radi. I posle par stranica nisam mogla da se odvojim. Pošto je autobiografija, samim tim je i teža, ostavlja jači utisak, zbog toga što čovek piše iz iskustva i iskreno. Kao što sam već spomenula, i za one koji ne znaju, Žarko je naš glumac koji je 1993.u Podgorici, sa svojim bratom ubio dva čoveka, a ranio jednog, u samodbranu, da bi spasio sebe i brata. Knjiga predstavlja neku vrstu dnevnika koji je on vodio u prvoj godini provedenoj u zatvoru. Pre svega predstavlja stanje čoveka koji je ubio dva čoveka u svojoj odbrani. Ja ga ni u jednom trenutku čitanja nisam osudila, ali ipak... Teško je presuditi. A ko sam u ostalom ja da sudim o tome? Veoma su upečatljivi i jaki delovi kada piše o svome bratu Milu. Tu je takođe i realna slika Jugoslavije i zatvora devedesetih godina. Ima tu i sarkazma. Ipak, na mene najjači utisak ostavlja upravo odnos dva brata koji su blizo, a tako daleko, u istiom zločinu, u istom zatvoru, ali u različitim prostorijama, bez mogućnosti da komuniciraju. Vidi se daje Žarko inteligentan i načitan čovek što pokazuje kada pominje citate i delove i likove knjiga koje je pričitao. Tu je i veoma duga lista citata koje sam prepisala i koji su izuzetni. Ovde prilažem samo mali deo, jer je lista zaista preduga. Na svakoj strani je po neka duboka misao, neka lepa reč.

Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje.

Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke surove stvarnosti  da mi prija malo da sanjam.

Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati  da se sve dešava s razlogom, kao i ova noć.

Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.

Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam sadašnjosću – to je moj život!

Pronađi srce koje će te voleti i ruke koje će te čuvati kad si najslabiji.

Svi mi putujemo snovima, svi smo putnici na auto-putu. Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.

Oni koji duboko vole nikad ne ostare, ako i umru od starosti, umru mladi.

Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni nezaslužuju moje komentare.

Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još veća razočarenja.

Svako priča sa svojom tišinom, a tišina svašta kaže.

Čovek je jako dobar advokat za svoje greške, i odličan sudija za tuđe.

Svaki iskreni vernik bilo koje vere, na pravom je putu, sve dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.

Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.

Čovek bez karaktera je isto što i jezik bez reči.

U Pandorinoj kutiji je ništa za ono zlo koje se krije u ljudima.

U dobru svi su tu, a kad dolaze teška vremena svi se sklanjaju. Izgelda da ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.

Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo takvih zla.

Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog ratnika.

A najgore je kad čovek prestane da rauzlikuje dobro i zlo.

Ovo je zemlja u kojoj se u svemu kasni samo se umire pre vremena.

Žao mi je što nisam rođen malo gluplji ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem neke stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećujem nekomentarišući.

A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom čistilištu. Kao kad u vlikoj čekaonici osluškujemo spoljašnost.

Čim su poslednji nazvali Drugim , znali su da će biti i Trećeg. Što Drugi nisu nazvali Poslednji svetski rat? Hladno, racionalno, globalno promišljenje svetske politike. Kao o tuđem filmu.

Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi,  ma kad bila. I jedan dan života manje.

Ne dao Bog da se požališ na zlo onom ko ti zlo misli – većeg mu dobra ne možeš napraviti.

''Dabogda se cjeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki nikad na vrh iziđeš!''  u prvi tren bih zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih olemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može se samo nadole.

Prašina se spustila i mislim da knjiga danas nije popularna ko one godine kada je izašla. Izašao je i drugi deo, a ja sam o tome tek maločas saznala, za sad nemam želju da je pročitam, ma čak ni da vidim o čemu se radi.

Smrt i njeni hirovi

Saramagova knjiga Smrt i njeni hirovi me je strpljivo čekala godinu dana na polici. Tek sam pre neki dan uzela da je čitam i to ne zato što je meni palo na pamet onako iz čita mira, imam ja veliki broj nepročitanih knjiga na polici, već zato što mi je neko, u kog imam poverenja, preporučio rekavši da je neverovatna.
Knjiga je izdata u Laguni još 2011. Čula sam dosta o njoj, ali ono što mi je većina ljudi reklo jeste da je prilično teška.

Glavni lik ove knjige je smrt i to smrt napisana malim slovima. Saramago na veoma realan način prikazuje državu u kojoj smrt više ne dolazi. Većina ljudi bi verovatno pomislila da je biti besmrtan savršeno, međutim, ako neko ne umre to ne znači da će ostati večno mlad, već da će ostareti i oslabiti do te mere da neće moći sam ništa da obavlja. Ako se neko razboli neće umreti i time prekratiti svoje muke već će se mučiti večno. Visoka je cena besmrtnosti. Ako ljudi ne umiru zemlja će svakako propasti. Neki ljudi se snalaze na taj način što stare i bolesne prevode preko granice gde oni momentalno umiru. Ali ne mogu se svi ljudi prevesti tamo. 
Moglo bi se reći da knjiga sadraži dva dela. U prvom je opisana država u kojoj ne dolazi do smrti i veoma realna slika ljudi iz svih staleža. Drugi deo je veoma neočekivan i dosta se razlikuje od prvog. Sada Saramago prikazuje smrt koja je odlučila da se ponovo vrati i to na taj način što će onom koji treba da umre uručiti ljubičastu kovertu sa upozorenjem da će umreti za nekoliko dana. Međitim, knjiga ne bi bila potpuna da u njoj ne postoji ljubav (mislim da do sada nisam pročitala ni jednu knjigu u kojoj se nije umešala ljubav). Tako je i ljubav uplela svoje prste u sam kraj ove knjige i u potpunosti ga promenila. Ja svakako neću da napišem ništa o tome sem toga da je kraj neočekivan i bila sam veoma zbunjena kada sam zatvorila posednju stranicu ove knjige.
Moram da spomenem i to da je knjiga pisana veoma slobodnim stilom, da pisac ne poštuje čak ni pravopis pa se može dogoditi da se jedna rečenica prostire na više strana, znaci navoda ne postoje, dijalozi nisu posebno označeni. Puna je filozofije i naglih prelaza, pa je bilo trenutaka kada sam se pitala o čemu uopšte on priča. Ali svakako je jedna od boljih knjiga, vredi je pročitati i vredi joj posvetiti veliku pažnju, svaka rečenica je važna i utiče na dalji razvoj radnje.

U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

 Saramago

Kratku biografiju pisca možete pročitati na Laguninom sajtu.

Pripreme za sajam knjiga

Veoma mi je žao što ove godine neću moći da posetim Beogradski sajam knjiga, ali tu je, nadam se, ovaj niški, koji bi trebalo da bude krajem novembra. Sličan je beogradskom, samo je Dvorana čair mnogo manja od Beogradskog sajma, ali poenta je ista.
Ove godine želim kloasike! Oni su veoma skupi, i pored svih popusta koje mogu da nahvatam, opet... Previše je. Knjige se kod veoma malo cene, a opet su prskupe. Skoro sve ove knjige koje ću sada spomenuti ja imam u pdf izdanju, ali nije isto držati laptop u ruci ili knjigu. Svakao je bolje dodirnuti papir i osetiti miris mastila nego plastike.

Vulkan izdavaštvo:

 Slika Dorijana Greja - Oskar Vajld

Za ovu knjigu bih bez popusta morala da izdvojim 800 rsd.

 Jadnici  - Viktor Igo

Ovu knjigu želim više od svih, a za nju bih morala da izdvojim 1300rsd.

 Tvrđava - Meša Selimović

Lepo od Vulkana što je izdao dve najveće Mešine knjige, srećom te sam skoro dobila od tate Derviš i smr, a za Tvrđavu mi je potrebno 700 rsd,

Velika očekivanja - Čarls Dikins

Za Velika očekivanja velika i cena 1000 rsd.

To je što se tiče Vulkanovih knjiga. Ja nisam član njihovog kluba, koliko se sećam mislim da imaju nekih 10/15% sniženja na količinski popust 3+ knjige, nadam se da je bar tako. Sve ove knjge vredi imati na polici.

Laguna:

Oni manje izdaju klasike, ali su uradili jednu veliku stvar. Ustvari, kad bolje razmislim, više njih. Pre svega je tu ona knjiga Ive Andrića, a zatim i romani Dobrice Ćosića, Za te romane mi je potrebno 3800 rsd, tj. ja imam popust kao član kulba, pa se nadam da će to izaći oko 2850 rsd.

Toliko košta ovaj divni komplet. Sada ne znam, da li se tome dodaje količinski popust 3+, ili se komplet računa kao jedna knjiga, ali ako računam svaku knjigu posebno, pa još količinski popust, onda bi sve tro trebalo da izadje.... Ne znam (imala sam jedva dvojku iz matematike). Nije važno, svakako ako budem uzimala lepo ću da pitam i uzeću jeftiniju varijantu.

Gospodar muva - Vilijem Golding

Knjiga o kojoj sam nedavno pisala i rekla da želim da je pročitam ponovo i želim je svakako za sebe. Nju ću sigurno kupiti, košta, sa popustom 450 rsd.