Ljubav na prvo čitanje: 2014

Voljena - Toni Morison

Toni Morison je rođena 1931, u Ohajo. Dobitnica je Nobelove nagrade (1993) I Pulicerove. Od malena je volela da čita, najdraži pisci su joj Džejn Ostin I Tolostoj. Od oca je slušala priče o afroamerikancima koju su i glavna tema njenih dela. Po diplomiranju na univerzitetu Hauard, gde je studirala društvene nauke, udaje se, dobija dvoje dece, ali se brzo I razvodi. Posle razvoda seli se u Njujork gde radi kao urednik. Radi I kao professor društvenih nauka na Pristonu. Godine 2005. dobija I titulu doktora. Trenutno radi za američki magazine Nacija.

Kod nas je u izdanju Lagune izdato četiri njenih knjiga: Dom, Voljena, Milosrđe I Solomonova pesma.

Voljena

Za ovu knjigu sam čula dan pre sajma, kao što sam već spomenula. Kada sam videla korice i pročitala naslov knjige očekivala sam neku ljubavnu, srceparajuću priču. Čitam sadražaj knjige i u jednom trenutku srce prestaje da mi kuca. To je razlog zbog kojeg sam odlučila da baš ovu knjigu kupim na sajmu. To koliko je dobra govori činjenica da sam već pre neki dan završila sa čitanjem. Čita se u jednom dahu i pored toga što je stil malo teži.

U opisu knjige stoji da je Seta, crnkinja koja živi kao robinja u Americi u doba kada nije postojala ravnopravnost, kad su ljudi, kojima koža nije bila bela tretirani kao roblje. Seta beži iz Slatkog doma gde je služila. Kasnije ubija jedno od svoje dece, da bi ga spasila. To je bilo dovoljno. Sama ta činjenica, da je morala da ubije svoje dete me navela da uzmem ovu knjigu u ruke i počenem da je čitam što pre.

Već pri prvim stranicama vidi se da je delo dobro, pre svega, u prednost tome ide činjenica da je izašlo iz pera žene koja je dobila Nobelovu nagradu za celokupno stvaralaštvo i Pulicerovu za ovo delo.

Početak knjige prikazuje Setu, njenu ćerku Denver koje sam žive u kući koju opseda duh ubijene devojčice. U kući im se pridružuje Pol D, čovek koji je robovao u Slatkom domu zajedno sa Setom. Jednog dana, kada se njih troje vraćaju iz cirkusa ispred kuće ih čeka devojka koja im otkriva samo to da se zove Voljena.

Knjiga je u isto vreme i teška i laka za čitanje. Vreme je to koje može da napravi problem pri čitanju jer Toni stalno prelazi s jednog vremena na drugo, u jednom trenutku priča o prošlosti, u sledećem, bez ikakve najave počinje da priča o sadašnjosti. Vrlo lako i vrlo često. Priču sagledamo iz svih uglova. Ona na jedan iskren, tužan i stravičan način prikazuje sliku crnaca u Americi, poniženja koja su trpeli. Dakle, još jedna priča o rasnim nesuglasicama. Kao da je važno koje boje je nečija koža, koje je nečija veroispovest. Niko nema pravo da ponižava drugog samo zato što nije njegove nacionalnosti, zato što je druge vere ili ima drugačiju boju kože. Treba čitati ovakve knjige, možda ljudi konačno prestanu da se ponašaju kao životinje!

Citati:

To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se osećam loše.

Pričala sam o vremenu. Tako mi je teško da verujem u njega. Neke stvari odu, prođu. Druge ostanu. Nekad sam mislila da je to do mog pamćenja. Nešto zaboraviš. Nešto nikad ne zaboraviš. Ali nije. Mesta su još tu. Ako kuća izgori, nema je više, ali mesto – njegova slika – ostaje, i to ne samo u pamćenju već i tamo, u stvarnom svetu. Moje sećanje je slika koja mi je izašla iz glave i lebdi. Moje sećanje je slika onog što sam radila, znala i videla još tamo. Tamo na mestu gde se nešto dogodilo.

Briga me je l velika ili nije. Majci ništa ne znači što je dete veliko. Dete je dete. Deca rastu, stare, ali šta uopšte znači 'velika'? U mom srcu to ne znači ništa.

Čudesni svetovi Tolkina i Roulingove

Ponosna sam na to što je moja generacija ta koja je odrastala uz filmove i knjige o Hariju Poteru a pomalo i uz Gospodara prstenova, koji je stariji od Harija. Ta dva sveta su nešto posebno. Tolkin i Rouling nisu stvorili samo dva remek dela već dva neverovatna i fascinantna sveta. Od naučne fantastike samo mogu da čitam ova dva izuzetna pisca i ništa više. Žao mi je samo što nisam našla za shodno ranije da čitam Gospodara prstenova već ga čitam na pragu moje dvadeset prve godine. Mada kad malo bolje razmislim, nikad nije kasno za ovako dobru knjigu. Nadam se, da će generacije koje dolaze, bar upola manje od nas voleti ova dva sveta, u ovo doba interneta i društvenih mreža, teško je naterati dete da čita neku knjug, a kamo li neku ovako dobru i kvalitetnu. Mislim da nije postojala osoba u mom odeljenu u Gimnaziji koja nije pročitala bar jednu od Roulingovih ili Tolkonovih knjiga i odgledal baš sve filmove. Ovaj svet je pored knjiga dao i dobre filmove (izuzev malog skretanja sa puta kada su upitaynu četvrti i peti nastavak o Hariju). Prosto je neverovatno koliko su ova dva pisca nadarena kada su uspeli da stvore ta dva sveta koja žive i danas i za koje je svako čuo.

Knjige su toliko dobre, stil pisanja, likovi, priča, sve je tako sklopljeno i kod jednog i kod drugog pisca da kada jednom uđeš u svet magije prosto ne možeš da se odvojiš od njega i da prestaneš da čitaš. Ja sam poslednji deo Harija pročitala za jedan vikend. Nisam znala šta se zbiva oko mene, zaboravila sam ne sve oko mene, bila je važna samo ta knjiga koju držim u rukama, taj svet čarobnjaka.

Tolkin

Puno ime mu je Džon Ronald Ruel Tolkin. Rođen je 1892. u Oksfordu, a preminu je 1973. Bio je profesor engleskog jezika i književnosti na Oksfordu. Pisao je i prozu i poeziju, ali ono što mu je donelo međunarodnu slavu jesu njegova čuvena dela o Hobitim, odnosno Gospodar prstenova.

Veoma rano je izgubi oca i majku, pa je mora sam o sebi da se stara. Još od malena su ga privlačili jezici. Upoznaje Edit Bart, kada je imao 16 godina, devojku u koju se zaljubljuje i koja mu je kasnije poslužila kao inspiracije za stvaranje lika Lutijene. Ona je bila starija od njega tri godine. Uprkos mnogim preprekama uspeo je da se oženi njome. Njegov štićenik mu je zabranio da se viđa sa njom dok ne napuni 21, kada je napunio, pronašao je, ali je ona bila verena za drugog, pa je raskinula veridbu, prešla u katolike i udala se za njega. Dobili su četvoro dece. Za vreme Prvog svetskog rata bio je na frontovima i tada počinje da piše o Srednjoj zemlji dok se odmara u rovu od borbe.

Tolkin je uživao u pisanju izmišljenih priča sa nestvarnim likovima I događajim, nikada nije ni slutio da će mu njegove knjige doneti slavu. Godine 1937, na nagovor bivšeg studenta, izdaje knjigu Hobit koju posvećuje svojoj deci. Iako delo namenjeo deci, ono postaje veoma popularno I kod odraslih, pa izdavačka kuća traži od njega da napiše nastavke. I tako nastaje čuveni serijal Gospodar prstenova. Trebalo mu je više od deset godina da u potpunosti završi ovo delo. Imao je veliku podrašku od prijateljice K.S. Lusi (za one koji ne znaju, autorke čuvenog serijala o Narniji). Delo piše u period od 1937. Do 1949. A izdato je u periodu od 1954. do 1955. Prvobitno je zamišljeno kao jednotomno, ali izlazi u tri toma – Družina prstena, Dve kule I Povratak kralja (kasnije I filmovi izlaze u tri nastavka) zapravo sadrži pet delova: Povratak senke, Družina prstena, Izdaja Iznegarda, Put u Mordor, Rat za prsten, Povratak kralja. Radnja Gospodara prstenova počinje nakon 60 godina od one koja se dešava u Hobitu. Tolkin ovim knjigama nije stvorio samo delo, već čitav svet – Srednju zemlju, nove jezike kojima se služe njegovi junaci – vilovnjački jezici – kvenija I sindarin. Verujem da ne postoji osoba koja nije čula za Mordor, Froda, Orke, Froda, Pipina, Sema, Lagolasa, Bilba, Goluma, čuvenog čarobnjaka Gandalfa. Prikazuje nam doba hobita, vilovnjaka, čarobnjaka, patuljaka, drveća koje hoda, džinova. Ostavlja mape Srednjeg sveta i datira događaje.

U univerzitetu Market u SAD-u čuvaju se njegovi originalni rukopisi.

Piter Džekson je režirao Gospodara prstenova u tri filma od 2001. do 2003. Tu je I animirani film iz 1978.koji nikada nije dobio nastavak. Hobit je adaptiran u tri nastavka od 2012. do 2014. Mislim da je svakako Gospodar prstenova stekao mnogo veću slavu od Hobita. Hobit predhodi Gospodaru prstenova, I ja baš nisam oduševljena tom činjenicum što su prvo sniili Gospodara.

Filmovi su dobili veliki broj Oskara, nalaze se na najvišim pozicijama rang lista, zaradili su veliku količinu novca, što samo govori koliko su dobro odrađeni. Sva tri dela snimana su odjednom I snimanje je trajalao 274 dana na Novom Zelandu. Iako I sada traje oko tri sata, prvi deo filma je pri prvoj montaži trajao 4 sata I 30 minuta.

Rouling

Džoana Mari Rouling, možda poznatija kao Dž. K. Rouling, rođena je 1965.u Engleskoj, u Bristolu. Poznata je po svom čuvenom serijalu o Hari Poteru.

Po zavrašetku univerziteta radi Amnesti Internešnel u Londonu, gde I počinje da piše svoje delo o Hari Poteru. Da bi se početkom devedesetih presečlila u Portugal, ali zbog neuspelog braka, vraća se sa ćerkom u Englesku, u Edinburg, gde živi od socijalne pomoći. Njeno prvo delo Hari Poter I kamen mudrosti odbijaju da izdaju mnoge izdavačke kuće, da bi delo, kada je konačno 1997. izdato napravilo veliki bum u svetu. Delo je izdato u preko 200 zemalja, prevedeno na više od 60 jezika. Jedna obična engleska domaćica postaje jedna od najbogatijih žena na svetu. Stvara novi svet čarobnjaka koji postaje popuularan I mnđu svim generacijama u društvu. Stvara čuvenu školu za čarobnjake I veštice Hogvorts, čuvenog čarobnjaka Dambladora, profesore, učenike, čarobnjački sport kvidič, čarobnjačke spravice, životinje, Diagon aleju, čarobnjačku banku. Snejp, Čudljivko, Lupin, Ron, Hermiona, Luna, Dobi, Belatriks, Lord Voldemor I mnoštvo drugih likova, magičnih stvorenja za koje je gotovo svaka osoba na planeti čula. Svaki lik je u potpunosti izgrađen, gotovo da može da se napiše njegova biografija, svaki predmet ima svoju istoriju. Serijal o Hariju Izlazi u sedam nastavka do 2007, a naravno, dobija I svoje mesto na filmskom platnu u osam filmova koji izlaze od 2001. Do 2012. Izdaje I knjige koje su vezan za Harijev svet Kvidič kroz vekove I Fantastične zveri I gde ih naći. Zanimljivo je das u junaci u serijalu o Hariju u svojoj čuvenoj školi upravo učili I iz ovh knjiga.

Rouling kasnije piše još neka dela koja doživljavaju veliki uspeh, ali ništa nije veliko kao Hari Poter.

Tako dva velika engleska pisca ostavljaju za sobom dva velika čarobna sveta koja su u potpunosti izgrađena I toliko popularna da deluju kao da su stvarni. Nadam se samo da nikad neće umerti jer vredi pročitai oba autra. Podjednako su dobri, po nečemu slični, po nečemu različiti. Njohova dela treba da dobiju status kalasika za sva vremena I za sve uzraste.

Godina prođe, dan nikad

Kada je ova knjiga izašla 2011.podigla je veliku prašinu. Svi su pričali o njoj. Nije mi privukla pažnju jer sve što sam znala o Lauževiću jeste da je glumio Miloša u Boju na Kosovo. Ne volim domaće filmove, ni savremene domaće pisce. O Lauševićevom slučaju nisam znala ništa do tada, a ona mi je ujak objasnio da je on ubio dva čoveka i jednog ranio, u svoju odbranu i da je zbog toga proveo neko vreme u zatvor, da bi kasnije o tim danima objavio knjigu. Ni to mi nije baš nešto privuklo pažnnju.

Tri godine nakon toga, pošto knjigu imam u pdf-u, odlučila sam pre neko veče da vidim o čemu se radi. I posle par stranica nisam mogla da se odvojim. Pošto je autobiografija, samim tim je i teža, ostavlja jači utisak, zbog toga što čovek piše iz iskustva i iskreno. Kao što sam već spomenula, i za one koji ne znaju, Žarko je naš glumac koji je 1993.u Podgorici, sa svojim bratom ubio dva čoveka, a ranio jednog, u samodbranu, da bi spasio sebe i brata. Knjiga predstavlja neku vrstu dnevnika koji je on vodio u prvoj godini provedenoj u zatvoru. Pre svega predstavlja stanje čoveka koji je ubio dva čoveka u svojoj odbrani. Ja ga ni u jednom trenutku čitanja nisam osudila, ali ipak... Teško je presuditi. A ko sam u ostalom ja da sudim o tome? Veoma su upečatljivi i jaki delovi kada piše o svome bratu Milu. Tu je takođe i realna slika Jugoslavije i zatvora devedesetih godina. Ima tu i sarkazma. Ipak, na mene najjači utisak ostavlja upravo odnos dva brata koji su blizo, a tako daleko, u istiom zločinu, u istom zatvoru, ali u različitim prostorijama, bez mogućnosti da komuniciraju. Vidi se daje Žarko inteligentan i načitan čovek što pokazuje kada pominje citate i delove i likove knjiga koje je pričitao. Tu je i veoma duga lista citata koje sam prepisala i koji su izuzetni. Ovde prilažem samo mali deo, jer je lista zaista preduga. Na svakoj strani je po neka duboka misao, neka lepa reč.

Ako najgore je noćas, sutra može biti samo bolje.

Znam da je to varka, ali život mi je priredio tolike trenutke surove stvarnosti da mi prija malo da sanjam.

Odlazi i obriši tugu što je pala kao prašina po tvojim obrazima. Vreme će ti pokazati da se sve dešava s razlogom, kao i ova noć.

Pesnici su osećanje, a filozofi razum čovečanstva.

Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sam sadašnjosću – to je moj život!

Pronađi srce koje će te voleti i ruke koje će te čuvati kad si najslabiji.

Svi mi putujemo snovima, svi smo putnici na auto-putu. Skitnice na kolovozu čežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.

Oni koji duboko vole nikad ne ostare, ako i umru od starosti, umru mladi.

Moje ćutanje ne znači da ja ne znam šta ljudi govore iza mojih leđa. Moje ćutanje je samo znak da oni nezaslužuju moje komentare.

Mala nada donosi veliku sreću. Dok velika nada donosi još veća razočarenja.

Svako priča sa svojom tišinom, a tišina svašta kaže.

Čovek je jako dobar advokat za svoje greške, i odličan sudija za tuđe.

Svaki iskreni vernik bilo koje vere, na pravom je putu, sve dok ne počne da govori o tome kako su drugi na pogrešnom.

Ponekad se ljubav ne izražava rečima već onim što ne kažeš.

Čovek bez karaktera je isto što i jezik bez reči.

U Pandorinoj kutiji je ništa za ono zlo koje se krije u ljudima.

U dobru svi su tu, a kad dolaze teška vremena svi se sklanjaju. Izgelda da ne vole da nose teret drugih koji se ne plaća.

Sve laži, sve pakosti, sva nespokojstva ovog sveta dolaze iz sumnje. Da nema sumnje ne bi bilo takvih zla.

Reči mogu biti opasno oružje ako se nađu u rukama iskusnog ratnika.

A najgore je kad čovek prestane da rauzlikuje dobro i zlo.

Ovo je zemlja u kojoj se u svemu kasni samo se umire pre vremena.

Žao mi je što nisam rođen malo gluplji ili malo pametniji. Gluplji da ne primećujem neke stvari oko sebe, ili pametniji da ih primećujem nekomentarišući.

A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom čistilištu. Kao kad u vlikoj čekaonici osluškujemo spoljašnost.

Čim su poslednji nazvali Drugim , znali su da će biti i Trećeg. Što Drugi nisu nazvali Poslednji svetski rat? Hladno, racionalno, globalno promišljenje svetske politike. Kao o tuđem filmu.

Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi, ma kad bila. I jedan dan života manje.

Ne dao Bog da se požališ na zlo onom ko ti zlo misli – većeg mu dobra ne možeš napraviti.

''Dabogda se cjeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki nikad na vrh iziđeš!'' u prvi tren bih zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih olemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može se samo nadole.

Prašina se spustila i mislim da knjiga danas nije popularna ko one godine kada je izašla. Izašao je i drugi deo, a ja sam o tome tek maločas saznala, za sad nemam želju da je pročitam, ma čak ni da vidim o čemu se radi.

Smrt i njeni hirovi

Saramagova knjiga Smrt i njeni hirovi me je strpljivo čekala godinu dana na polici. Tek sam pre neki dan uzela da je čitam i to ne zato što je meni palo na pamet onako iz čita mira, imam ja veliki broj nepročitanih knjiga na polici, već zato što mi je neko, u kog imam poverenja, preporučio rekavši da je neverovatna.
Knjiga je izdata u Laguni još 2011. Čula sam dosta o njoj, ali ono što mi je većina ljudi reklo jeste da je prilično teška.

Glavni lik ove knjige je smrt i to smrt napisana malim slovima. Saramago na veoma realan način prikazuje državu u kojoj smrt više ne dolazi. Većina ljudi bi verovatno pomislila da je biti besmrtan savršeno, međutim, ako neko ne umre to ne znači da će ostati večno mlad, već da će ostareti i oslabiti do te mere da neće moći sam ništa da obavlja. Ako se neko razboli neće umreti i time prekratiti svoje muke već će se mučiti večno. Visoka je cena besmrtnosti. Ako ljudi ne umiru zemlja će svakako propasti. Neki ljudi se snalaze na taj način što stare i bolesne prevode preko granice gde oni momentalno umiru. Ali ne mogu se svi ljudi prevesti tamo.
Moglo bi se reći da knjiga sadraži dva dela. U prvom je opisana država u kojoj ne dolazi do smrti i veoma realna slika ljudi iz svih staleža. Drugi deo je veoma neočekivan i dosta se razlikuje od prvog. Sada Saramago prikazuje smrt koja je odlučila da se ponovo vrati i to na taj način što će onom koji treba da umre uručiti ljubičastu kovertu sa upozorenjem da će umreti za nekoliko dana. Međitim, knjiga ne bi bila potpuna da u njoj ne postoji ljubav (mislim da do sada nisam pročitala ni jednu knjigu u kojoj se nije umešala ljubav). Tako je i ljubav uplela svoje prste u sam kraj ove knjige i u potpunosti ga promenila. Ja svakako neću da napišem ništa o tome sem toga da je kraj neočekivan i bila sam veoma zbunjena kada sam zatvorila posednju stranicu ove knjige.
Moram da spomenem i to da je knjiga pisana veoma slobodnim stilom, da pisac ne poštuje čak ni pravopis pa se može dogoditi da se jedna rečenica prostire na više strana, znaci navoda ne postoje, dijalozi nisu posebno označeni. Puna je filozofije i naglih prelaza, pa je bilo trenutaka kada sam se pitala o čemu uopšte on priča. Ali svakako je jedna od boljih knjiga, vredi je pročitati i vredi joj posvetiti veliku pažnju, svaka rečenica je važna i utiče na dalji razvoj radnje.

U ponoć 1. januara, u jednoj neimenovanoj zemlji, na misteriozan način smrt prestaje da posećuje njene stanovnike. Od tog trenutka niko više ne umire i odgovor na ovu neverovatnu pojavu nisu u stanju da daju ni naučni, ni državni, ni crkveni autoriteti. Preko noći propadaju osiguravajuća društva, preti bankrot penzijskog sistema, a i hrišćansko učenje o vaskrsenju ozbiljno je dovedeno u pitanje... Kako obični ljudi doživljavaju smrt u ovim okolnostima, na šta su, uprkos prvobitnom ushićenju, spremni da bi je se ponovo domogli – pripoveda se u ovom romanu baroknog stila i raskošne imaginacije, još jednoj Saramagovoj alegoriji koja dotiče večna pitanja čovekovog postojanja i njegove sudbine.

Saramago

Kratku biografiju pisca možete pročitati na Laguninom sajtu.

Pripreme za sajam knjiga

Veoma mi je žao što ove godine neću moći da posetim Beogradski sajam knjiga, ali tu je, nadam se, ovaj niški, koji bi trebalo da bude krajem novembra. Sličan je beogradskom, samo je Dvorana čair mnogo manja od Beogradskog sajma, ali poenta je ista.
Ove godine želim kloasike! Oni su veoma skupi, i pored svih popusta koje mogu da nahvatam, opet... Previše je. Knjige se kod veoma malo cene, a opet su prskupe. Skoro sve ove knjige koje ću sada spomenuti ja imam u pdf izdanju, ali nije isto držati laptop u ruci ili knjigu. Svakao je bolje dodirnuti papir i osetiti miris mastila nego plastike.

Vulkan izdavaštvo:

Slika Dorijana Greja - Oskar Vajld

Za ovu knjigu bih bez popusta morala da izdvojim 800 rsd.

Jadnici - Viktor Igo

Ovu knjigu želim više od svih, a za nju bih morala da izdvojim 1300rsd.

Tvrđava - Meša Selimović

Lepo od Vulkana što je izdao dve najveće Mešine knjige, srećom te sam skoro dobila od tate Derviš i smr, a za Tvrđavu mi je potrebno 700 rsd,

Velika očekivanja - Čarls Dikins

Za Velika očekivanja velika i cena 1000 rsd.

To je što se tiče Vulkanovih knjiga. Ja nisam član njihovog kluba, koliko se sećam mislim da imaju nekih 10/15% sniženja na količinski popust 3+ knjige, nadam se da je bar tako. Sve ove knjge vredi imati na polici.

Laguna:

Oni manje izdaju klasike, ali su uradili jednu veliku stvar. Ustvari, kad bolje razmislim, više njih. Pre svega je tu ona knjiga Ive Andrića, a zatim i romani Dobrice Ćosića, Za te romane mi je potrebno 3800 rsd, tj. ja imam popust kao član kulba, pa se nadam da će to izaći oko 2850 rsd.

Toliko košta ovaj divni komplet. Sada ne znam, da li se tome dodaje količinski popust 3+, ili se komplet računa kao jedna knjiga, ali ako računam svaku knjigu posebno, pa još količinski popust, onda bi sve tro trebalo da izadje.... Ne znam (imala sam jedva dvojku iz matematike). Nije važno, svakako ako budem uzimala lepo ću da pitam i uzeću jeftiniju varijantu.

Gospodar muva - Vilijem Golding

Knjiga o kojoj sam nedavno pisala i rekla da želim da je pročitam ponovo i želim je svakako za sebe. Nju ću sigurno kupiti, košta, sa popustom 450 rsd.

Gospodar muva

Sigurno ste čuli za ovu knjigu, ja sam je kao dete i pročitala. Lagana knjiga sa dečacima u glavnim ulogama čiji se avion ruši i oni završavaju sami, bez odraslih, na jednom pustom ostravu. Na prvi pogled, sasvim obična i dečija knjiga, naivna. Međutim kada se dublje zaviri u nju, kada se pažljivije čita ona zapravo nosi jednu sasvim drugačiju, skrivenu poruku. Ja baš i nisam obratila pažnju na taj deo, mene politika ne zanima, ali s druge strane nemoguće je ne primetiti šta se zapravo krije iza svađe i nesuglasica koja izbijaju između dečaka.
Jedan divan članak o ovoj knjizi izašao je na sajtu Leskovačke vesti. I ja sam uzela zashodno da ga iskopiram i podelim i ovde zato što mi je otvorio oči i skrenuo pažnju na detalje koje ja zapravo pri čitanju nisam videla. Nadam se da će ova knjiga ponovo dospeti u moje ruke i da ću tada bolje razumeti njenu pravu vrednost. Kada se ista knjiga čita više puta, svaki put je drugačije doživiš.
Ipak, našla sam citate koje sam zapisala pri čitanju. Bar mi lepa reč nikad ne promakne.
,,Stvari su počele da se raspadaju. Ne znam zašto. U početku je sve bilo dobro...A onda su ljdi počeli da zaboravljaju sve što je važno. ''
,,Možda zver ne postoji. Možda smo to Mi?!''

,,Ima tako nekih naslova prema kojima gajim jak i neobjašnjiv otpor. Ako i kada uspem da ga prevaziđem, često se desi da upravo te knjige postanu jedne od mojih omiljenih. Takav je bio slučaj sa knjigom koju vam danas preporučujem, sjajnim primerkom distopijske književnosti, koja je ostavila izuzetno jak utisak na mene, a koji ne bledi, uprkos godinama koje su prošle od kada sam je čitala.

Zašto baš Vilijam Golding: Vilijam Golding je rođen 1911. u jednom selu u Kornvolu i vrlo rano je pokazao sklonost ka knjževnosti. Svoj prvi roman počeo je da piše sa dvanaest godina ali su ga roditelji usmeravali ka prirodnim naukama. On je krenuo tim putem, ali je na Oksfordu izabrao englesku književnost kao središte svojih studija. Tokom studija objavio je svoju prvu knjigu, zbirku poezije. Nakon što je diplomirao, bavio se glumom, pozorišnom režijom, pisao je poeziju i radio kao profesor engleskog jezika i filozofije u školi. Kad je Engleska ušla u Drugi svetski rat, Golding se pridružio Kraljevskoj mornarici. Iskustvo u ovom ratu ostavilo je jak utisak na njega i veoma uticalo na njegovo shvatanje ljudskog roda i kapaciteta ljudskog zla. Po povratku iz rata nastavio je da se bavi podučavanjem i počeo je da piše knjige. Njegov prvi a ujedno i najveći uspeh doneo mu je roman „Gospodar muva” (1954), koji su mnogi izdavači odbili, da bi na kraju postao bestseler i u Engleskoj i u Americi. Finansijski uspeh ove knige omogućio mu je da se u potpunosti posveti pisanju. Napisao je još nekoliko romana i jednu dramu. Iako ni sa jednim od ovih knjiga nije dostigao uspeh „Gospodara muva”, uživao je ugled uticajnog i poštovanog pisca do kraja života i 1983. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Zašto baš „Gospodar muva”: Knjiga govori o grupi dečaka koji su se našli na jednom tropskom ostrvu usred Pacifika u toku rata, nakon što je neprijateljski avion oborio njihov. Sve što se zna o ratu jeste da je Engleskoj pretila atomska bomba u sukobu protiv „crvenih” i da su dečaci evakuisani. Na početku, oni ne znaju kako da se ponašaju bez nadzora odraslih, pa se drže naučenog, civilizovanog ponašanja. Pokušavaju da imitiraju poznatu društvenu strukturu na ostrvu i biraju vođu, dele zadatke i istražuju ostrvo. Uspevaju da organizuju sistem koji liči na državu u kome najmlađi dečaci predstavljaju običan narod, a stariji zauzimaju razne funkcije u upravi. Međutim, vrlo brzo pojavljuje se sukob između civilizovanih i divljih nagona među dečacima. Neki strariji dečaci kao što su Ralf i Sajmon, su dobri prema najmlađima, dok su Džek i Rodžer okrutni. Oslobođeni od pravila i odnosa u društvu, kao i uticaja odraslih, dečacima na ostrvu je sve teže da budu disciplinovani. Njihova potreba za igrom i zadovoljstvima narušava jedinstvo i red u zajednici, a divljački instinkt, koji vremenom jača, navodi ih da više vrednuju snagu od inteligencije.

Već prilikom izbora vođe dolazi do sukoba između Ralfa i Džeka, i njihov sukob simbolizuje glavni sukob u knjizi. Tako se javljaju dve struje na ostrvu, dva koncepta vlasti. Sajmon, Pigi i Ralf predstavljaju ideju da se vlast mora koristiti za opštu dobrobit, očuvanje reda i zaštitu najmlađih, a Rodžer i Džek ideju da vlast služi onima koji je poseduju da zadovoljavaju sopstvene želje i tretiraju najmlađe kao svoje sluge i predmet zabave. Knjiga se završava veličanstvenom dvostrukom ironijom koja nikako ne može da vas ostavi ravnodušnim.

Inspiraciju za roman pisac je našao u Belentajnovom romanu „Koralno ostrvo”, odakle je preuzeo i imena glavnih junaka. Golding koristi relativno jednostavan jezik, bez poetičnih tendencija, dugačkih opisa i filozofskih razmišljanja. Priču priča narator u trećem licu, uglavnom sa Ralfovog stanovišta, ali pruža uvid u razmišljanja svih likova bez ličnog komentara. Većina knjige je alegorična što znači da likovi i objekti u knjizi imaju simbolični značaj i nose u sebi glavne teme, ideje i konflikte knjige.

Ovaj roman je nesumnjivo barem delimično zasnovan na Goldingovom suočavanju sa brutalnošću i i nasiljem u toku Drugog svetskog rata. Opisivanjem malog sveta na ostrvu, Golding pruža sliku o jednoj od najosnovnijih ljudskih borbi između civilizacijskog nagona – potrebe za poštovanjem pravila, moralom, pravdom i kulturom, i divljačkog nagona – potrebe za brutalnom vlašću nad drugima, sebičnošću, nemotalnošću, agresivnošću i krvoprolićem. Vrlo je bitno to što ovo društvo sačinjavaju isključivo dečaci, đaci iz Engleske, jer se radi o poluformiranim ličnostima koje se još uvek bore između civilizacijskih i divljačkih nagona, i tako uspostavljaju centralni konflikt u romanu. Golding polazi od ideje da se moral i poštovanje pravila i naredbi uče i da ih nameće sistem, a da oni nisu urođeni deo ljudske prirode. Upravo zato su mladi dečaci najpogodniji za likove pošto se nalaze u uzrastu kad počinje da se očekuje od njih da se ponašaju u skladu sa pravilima društva. Međutim, oni još uvek često reaguju pod uticajem instinktivne potrebe za nasiljem, pogotovu kada nema odraslih. Epizoda sa lovom na svinju predstavlja dokaz jačine divljačkih instinkta u čoveku. Ralf se priključuje lovu i tako ne uspeva da se odupre instinktivnom uzbuđenju koje donosi lov.

Meni je svakako najupečatljivija bila scena Sajmonovog susreta na šumskom proplanku sa Gospodarom muva, glavom svinje nabodenom na štap. Sajmom je jedini lik u knjizi koji se može posmatrati kao suprotnost urođenom zlu ljudske vrste. On predstavlja dobrotu koja je sastavni deo ljudske prirode i nije naučena. On ne oseća da je moralnost veštački nametnulo društvo. Sajmon shvata da je ponašanje dečaka izazvano brutalnim nagonom koji nose u sebi. Iz straha da i on sam poseduje taj instinkt, njemu se čini da čuje Gospodara muva kako priča s njim i preti mu. Pošto više ne može da podnese prizor, Sajmon pada u nesvest.

Ova knjiga je doživela veliki broj različitih tumačenja, od istorije civilizacije, preko istraživanja religijskih tema, Frojdove psihoanalitičke teorije, do kritike političkih i društvenih institucija. Svaka od ovih interpretacija ima izvesno pokriće i može delovati ispravno. Međutim, mišljenja sam da je u stvari najbitnije tumačenje samog čitaoca i da je, u krajnjem ishodu, ono jedino i bitno.''

Dakle, tekst nisam ja napisala, več sam ga pozajmila sa ovog sajta. Ko god da ga je napisao svaka mu čast i nadam se da će uskoro objaviti još neki ovakav.

Džejn Ostin

Na današnji dan 1817.godine preminula je čuvena engleska književnica Džejn Ostin.

Rođena je 16.decembra 1775. u Stiventonu u Engleskoj. Otac joj je bio parohijski sveštenik. Imala je šestoro braće i stariju sestru. Osnovno obrazovanja je dobila pohađajući školu za devojke. Bila je mnogo više obrazovanije od ostalih devojaka u to doba. Veoma rano je počela da piše i već 1789. je objavila svoju prvu priču. Dobija bračnu ponudu jednog bogatog čoveka koji je bio šest godina mlađi od nje. Ona je u prvi mah pristala, ali se predomislila uz obrazloženje da ne voli svog budućeg muža. ,,Sve se može istrpeti i zdržati, ali brak bez ljubavi ne.'' Posle smrti oca, ona se sa majko seli u Četonu gde živi mirnim životom, ta kuća je danas muzej. Tamo se razbolela i morala je da se preseli u Vinčester gde je i preminula 18.jula 1817. i sahranjena u jednoj katedrali.

Svoja dela, Džejn je objavljivala anonimno. Sva njena dela su bila pisan pod uticajem romantizma i bila su ljubavnog karaktera. Za sobom je ostavila šest romana Razum i osećajnost 1811, Gordost i predrasude 1813, Mensfild park 1814, Ema 1815, Nortangerska opatija 1818. i Pod tuđim uticajem 1818. kao i mnoga kraća dela.

Njena dela važe za svetske klasike, za dela koja nikad neće ni zastareti ni umreti. Zanimljivo je to kako devojka koja se nikada nije udavala i živela kao usedelica usamljeničkim životom piše o ljubavi koja sve pobeđuje. Iz njenih dela se može naučiti puno o Engleskoj kulturi iz tog doba. Stil je malo složeniji i teži za čitanje, ali je veoma lep sa puno detaljnih opisa engleske tradicije i kulture. Ona je umela na jedan poseban način da predstvai devojke toga doba.

Zanimljiva izdanja njenih dela u Engleskoj.

Citati

Ili kako se već zovu. Aforizmi, odloci, poučenija... Nađe se i po neka lepa pesma, neka kratka priča, poučni natpis iz novine. Jednostavno, volim da zapišem neku lepu rečenicu kada je pročitam ili čujem negde. Najdraži su mi odlomci koje sama prepišem u svesku kada čitam neku knjigu. Imam četiri pune sveskice, jednu fasciklu i ponosim se time. Pored toga što je dobro pročitati povremeno nešto lepo i poučno može da bude i te kako korisno. Ako nemam inspiraciju za pisanje uvek je pronađem tu.

P.S. Moja FB stranica.

Derviš i smrt - Meša Selimović, citati

Pre neki dan me Sanja Mitić zamolila da stavim ovde neke citate iz Mešinog romana Derviš i smrt. Odlična ideja Sanja. Odabrala sam neke i stavljam ih ovde. Nijo ovo ni polovina lepih rečenica iz ovog čuvenog dela. Trebala bi mi čitava večnost i još jedno čitanje da sve izvučem. Zato stavljam jedan delić, mali ali veoma vredan.

Čovekova sudbina ispisuje stranice njegovog života. Tek poslednja se zove SMRT do koje će stići svako svojim putem: neko u večnom traganju za istinom, a neko pomiren sa svojom sudbinom.

(Ljubica Reljin, predgovor Derviš i smrt)

Sve će proći. Ali kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?

Šta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve počne da se ruši i odronjava? Život je izgleda čvrsta zidanica, ni jedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan potres, besmotren i neskrivljen, porušio je ponosnu zidinu kao da je od pijeska.

Riječica je slična meni, bujna i plahna ponekad, a češće tiha, nečujna.

Idi od mene, odvratna nemoći, zavaravaš me raznim slikama rasterećenja, koje nisu čak ni želje.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, aživot je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga neoštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.

Hteo bih da govori o svojoj nesreći. Rekao sam da mi izgleda najveća, jer je moja. A voleo bih da je tuđa, i ne bih žurio da je saznam, kao što sada žurim da je kažem.

Ljudi preziru one koji ne uspeju, a mrze one koji se uspu iznad njih. Navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako priznajež borbu. Ali ne ulazi u okrašaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom u tuđe nepoštovanje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se merio onim što više ne postoji. Ovao se mešaju utvre i život, pa nema ni čistog sijećanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano.

Ljudi lako zaboravljaju ono čime ne ponose.

Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

Dobar čovek vidi dobrotu u svakome, a loš vidi u svemu zlo. Nemoj svoj duševni mir narušavati tako što ćeš misliti o nedostacima drugih. Ako te neko povredi prođi preko toga. I budi kao ruža koja daje miris svima, a ne samo dobrima; ili drvo koje daje hlad i onom koji želi da ga saseče.

...i u teškom položaju čovek koji je duhovno razvijeniji od drugih, ukoliko ga ne štiti položaj, i strah koji taj položaj daje, postaje usamljenik: njegova su mjerila drukčija, i nikome ne koriste, a njega izdvajaju...

Smisao je gorak: čovek treba da se odriče svega što bi mogao da zavoli, jer su gubitak i razočarenje neizbježni. Moramo uništiti svoju ljubav, da je ne unište drugi. Moramo se odreći svakog vezivanja, zbog mogućeg žaljenja.

Srećom, ljudi lako zaboravljaju ono što ih se ne tiče.

Cjenim nova prijateljstva, ona su ljuba koja nam je uvjek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav, jer su dio nas samih.

Čovjek je vjeran samo sebi.

Ko ne ume da pliva, ne treba da skače u vodu, nadajući se da će ga neko izvući.

Preporuka za čitanje ovog leta

Stavljala sam ovde razne liste knjiga, ali evo sad jedne moje. Leti treba da se čitaju neke lagane knjige, bez preterane filozofije i težine. Tako da ću ovde staviti neke knjige koje sam pročitala, koje su lagane, neke i nemaju neku ozbiljnu umetničku vrednost. Mislim, svaka knjiga ima nešto svoje, ali postoje one koje su na vrhhu i one koje su dole. Ove su, pa... u sredini. Dakle, veoma su lagane i ipak može nešto da se nauči iz njih.

Samo slušaj - Sara Desen
Pazi šta želiš - Aleksandra Poter
Devojka iz dvadesetih - Sofi Kinsela
Kad ovo budeš čitala - Lola Džej
Poslednja pesma - Nikolas Sparks
P.S. Volim te - Sesilija Ahern
Prepusti se - Sara Desen
U potrazi za Aljaskom - Džon Grin
Istina o večnosti - Sara Desen
Knjiga sutrašnjice - Sesilija Ahern

Trejsi Ševalije

Trejsi Ševalije je pisac sa kojim sam se susrela u osnovnoj školi. Tada sam, svakako, bila nezrela da je čitam. Čitala sam je sve njene knjige, ali nisam shvatala koju poruku nose. Kasnije sam odlučila da ih kupim sve, pročitala sam ih ponovo i tada je sve imalo mnogo više smisla. Fali mi samo knjiga Pali anđeli, nekako uvek kupim neku drugu knjigu, a bilo bi lepo da je konačno kupim, kad već imam sve ostale.

Trejsi je Američki pisac (Za slučaj da se neko pita zašto uvek upotrebljavam termin pisac a ne spisateljica, to je zato što me to spisateljica asocira na ove naše nazovi pisce, ove sa Pinka koje same sebi nameću tu titulu i misle da znaju da pišu. Titulu pisca ne može svako da ponese.). Rođena je 1962. Njen prvi roman je Devičanski plavo, ali se svakako proslavila romanom Devojka sa bisernom minđušom, po kome je kasnije snimljen i istoimeni film.Posetila je i Sajam knjiga u Beogradu. To samo govori o njenoj popularnosti kod nas. Kad objavi novu knjigu, Laguna je odmah objavi i kod nas.
Ovde je i jedan zanimljiv interviju koji je dala povodom izlaska knjige Poslednji begunac.

Prvo sam pročitala knjigu Devojka sa bisernom minđušom. Tresji nas vodi u Holandiju, u dom čuvenog slikara Johanesa Vermera. Inspirisana slikom Devojka sa bisernom minđušom priča nam o devojci Grit koja dolazi kod njega u kuću da služi i da čisti njegov atelje i tajno mu pomaže da priprema boje za slike. On u jednom trenutku odlučuje da je naslika sa bisernim minđušama svoje supruge.

Plameni sjaj je moja najdraža knjiga. Mislim da ima najsnažniju priču od svih njenih knjiga. Ovog puta Trejsi nas vodi u London u 16.vek. Prikazuje nam cirkus i dve porodice, jednu londonasku, koja predstaavlja siromašna stalež, jednu koja se doselila iz sela i predstvalja nešto više stalež. Priču pratimo iz nekoliko ugla. To je ono što je posebno kog Trejsi, ona je u stanju da svako poglavlje pokloni nekom drugom liku i da vidimo mišeljenje i priču iz više ugla. Ima puno likova i radnja je veoma bogata.

U Izuzetn stvorenja govori o Meri Aning, prvoj ženi koja je arheolog. Volim Trejsi i zato što je uvek inspirisana stvarnim ljudima, događajima ili delima. Tako se sada odlučuje za Meri. Sada nam prikazuje početak devetnestog veka i južnu obalu Engleske. Dve sestre koje šetaju pored mora i sakupljaju školjeke i fosile, dok jednog dana ne pronađe veliki i ceo fosil dinosaurusa.

Poslednj begunac je poslednja knjiga koja je objavljena. Sda nas Trejsi vodi u Ameriku i priča o devojci Onor koja iz Evrope brodom stiže u Ameriku u devetnestom veku. Priča o robovima i kako su se ljudi tada odnosili prema njima i kako je ona htela da im pomogne da pobegnu.

Devičanski plavo prikazuje dve radnje paralno. Jedna je sadašnjost, gde vidimo priču Ele i njenog mladića koji su doputovali u Francusku. Ta priča je veoma glupa i meni se nimalo ne dopada. Ali tu je druga priča, koju bih ja, na mojoj rang listi stavila odmah iza Plamenog sjaja. Govori o Izabel i njenoj dramatičnoj sudbini. Vemoa poučna priča o devojci koju su gledali drugačije samo zato što je imala crvenu kosu.

Dama i jednorog govori o još jednom umetničkom delu. Ovoga puta je to tapiserija Dama i jednorog. Priča o porodici tkača koji su je i izradili. Ovoga puta radnja je smeštena u 15.vek u Francuskoj. I ponovo priču vidimo iz uglova svih likova.

U Palim anđelima Trejsi usmeruje pažnju ka dve devojčice koje dolaze iz istog staleža, ali iz potpuno različite porodice. Veoma tragična knjiga. Ima nekoliko veoma mračnih i potresnih scena. Radnja je smeštena u London, na sam početak 18.veka.

Trejsi je zaista jedn izuzetn pisac. Jednostavno zna da piše o prošlosti i to na takav način kao da je živela u to doba i bila prisutna u vreme dešavanja radnje. Ne zadržava se na jedno mesto i jedan vek, već ume da prikaže svaki vremenski trenutak i svako mesto na veoma realan način.

Preporuka

Počela sam da istržaujem po internetu. Pokušavam da pronađem neke stvarno dobre sajtove i blogove koji će mi pomoći da bolje pišem i koji će me inspirisati. Ovo su neki od njih...

Pre svega, tu je sajt Kreativno pisanje. Nisam pročitala sve članke, ali mogu da kažem za prvih nekoliko da su zaista odlični. Vidim da su sada postavljeni i oni u koje piše kako pisati blog. Jedva čekam da ih pročitam i toplo ga preporučujem svim piscima i blogerima.

Jednostavno sasvim je blog koji sam više puta spomenula ovde. Ujedino je i moj najdraži blog. Dečko ima šta da kaže i treba to pročitati i podeliti.

Fragmentarije je blog koji sam nedavno otkrila ali još uvek nisam stigla da pročitam sve postove. Mogu da kažem samo, da su oni koje sam pročitala dobri.

Takođe, Akuzativ je sajt koji sam upravo otkrila i nisam ga još uvek istražila, ali imam osećaj da je odličan. Čula sam samo pozitivne kritike o njemu.

Poezija vekova je blog koji posećujem i pre nego što sam napravila svoj. Za sve one koji vole poeziju.